“You can’t just eat good food. You’ve got to talk about it too. And you’ve got to talk about it to somebody who understands that kind of food.”

Kurt Vonnegut



Свакодневно нас са разних страна бомбардују рекламама за јефтине прехрамбене производе свих категорија, од свежег воћа, поврћа и меса до прерађевина и конзервираних намирница. Међутим, колико се вас заправо запита да ли је цена коју платите на каси, када купујете јефтину храну, заправо реална цена? Или заправо постоје још неки скривени трошкови о којима вам нико неће рећи?

Концепт који промовише производњу хране по што нижим ценама, наметнут је у највећој мери од стране трговаца а у последње време потпомогнут глобалном економском кризом. Иако ћемо га на прву лопту сви поздравити, овакав приступ производњи хране, има и своје последице које су тешко уочљиве. Оне доводе до тога да је цена коју плаћамо заправо много већа од оне коју трговци истакну на рафовима. Покушаћу овим текстом да вас упознам са неким од ових скривених трошкова. Имајте у виду, да би за неку озбиљнију анализу сваког од њих било потребно много више простора него што један овакав текст пружа. Ради прегледности, трошкове ћу представити у виду листе а њихов редослед није одређен њиховом значајем или величином.



1. Експлоатација јефтине радне снаге

Трошак радне снаге представља један од највећих трошкова у пољопривреди. Самим тим, у жељи да максимално смање трошкове производње послодавци ће тражити начин да смање издвајања за раднике. Константно се врши притисак на раднике да прихвате ниже плате, дужу сатницу и уопште лошије услове рада уз стално захтевање веће ефикасности како би се додатно у мањили трошкови производње по јединици производа. При томе, послодавци се не либе да користе чињеницу да је повећан број незапослених и да увек постоје они који су спремни да раде и за мање.



2. Уништавање пољопривредног земљишта

У циљу смањења трошкова производње, потенцира се интензификација пољопривредне производње односно максимално повећање приноса уз што мања улагања. Ово у пракси доводи до тога да се земљиште користи на неадекватан и неодговоран начин уз масовну примену хемијских препарата, тзв. вештачких ђубрива и механизације. Крајњи резултат, најчешће је да се сваке сезоне из земљишта извлачи велика количина хранива а да му се истовремено постепено смањује количина органских материја, уништава структура и свеукупно умањује његов квалитет. Оваквим, сталним извлачењем максимума из земљишта, оно се временом деградира и постаје непогодно за даље гајење пољопривредних култура а његова ревитализација кошта превише. Осим тога, испошћено земљиште није тако лако ревитализовати и тај процес осим много новца захтева и много година рада. Самим тим, јавља се потреба за сталним ширењем пољопривредних површина, што се најчешће ради на штету шума или других природних целина. Такође треба указати и на чињеницу да земљиште није неисцрпан ресурс. Временом ће једноставно нестати квалитетних површина које се могу користити за пољопривредну производњу. Ово ће неминовно довести до драстичног скока цена земљишта или ће нас натерати да пољопривредну производњу базирамо на скупљим технологијама производње у затвореном и сл. Какав год сценарио да буде, неминовно је да ће на крају цена хране ипак морати да драстично порасте јер ће основни трошкови порасти.



3. Губитак генетске разноврсности

Сталним потенцирањем малог броја сорти и хибрида као и услед потребе да се производња уско специјализује убрзано се из производње избацују старе аутохтоне сорте али и оне које су створене дугим оплемењивачким радом. Након што бивају потиснуте из комерцијалне производње, временом оне бивају изгубљене заувек. На овај начин, губи се драгоцена генетска разноврсност која представља својеврсну базу гена који се укрштањем могу искористити за стварање нових сорти и хибрида са жељеним особинама. Тако се бесповратно губе, природно створене отпорности на поједине болести и штеточине или неповољне агроеколошке услове које би се могле пренети на потомке. Истовремено, смањивањем броја сорти које се гаје јавља се потенцијална опасност да поједине од њих буду уништене услед појаве болести или штеточина на које нису отпорне. Уз све то, у светлу климатских промена, управо је генетска разноврсност оно што морамо сачувати обзиром да јасних сценарија како ће се кретати временски услови на земљи нема. Све ово може утицати на драстичан пад производње одређених пољопривредних врста, или чак на њихов потпуни нестанак.



4. Негативне последице гајења у систему монокултура

Потреба да се максимално смање трошкови производње и развој пољопривредне механизације, довели су до тога да се на великим површинама гаји само једна врста или сорта (тзв. монокултура). Са аспекта трошкова и организације производње, ово је потпуно разумљив приступ јер дозвољава максимално искоришћење механизације, олакшава примену система за наводњавање и средстава заштите. Међутим, овакав начин гајења повећава ризик од појаве појединих штеточина и болести, јер је отежана или онемогућена примена плодореда (смена ратарских и повртарских култура на истој површини). Ово даље доводи до потребе за коришћењем хемијских препарата у припреми земљишта али и до повећане примене препарата за заштиту биљака. Осим тога, на подручју где се једна култура гаји у највећој мери и на великим површинама, повећава се присуство болести и штеточина, који су карактеристични за ту врсту што у једном тренутку доводи у питање исплативост даљег гајења те културе јер се трошкови заштите енормно повећавају.

Када узмемо у обзир све наведено, монокултура иако има значајних погодности, повећава ризик од пропадања целокупног рода услед временских непогода, појаве болести или штеточина. На овај начин, у драстичним случајевима, може чак доћи до пропадања пољопривредних произвођача услед губитака приноса у једној сезони а које не могу да надоместе приходима од неке друге културе. Овакво пропадање производње у једној сезони створило би драстичне поремећаје на тржишту и нагли скок цена тих култура.

Ово наравно не значи да би пољопривреду требало заснивати на непланском и нерационалном гајењу великог броја различитих култура на малим површинама, јер је таква производња неефикасна и неисплатива. Међутим, потребно је дугорочно планирање и поштовање неких агротехничких мера попут плодореда. Истовремено, неопходно је планирати производњу тако да се има што мање празног хода у току једне сезоне и да се расположиве површине у потпуности искористе, наравно уз поштовање принципа одрживе пољопривреде.



5. Повећање загађења из пољопривреде

Модерна пољопривредна производња иначе представља једног од највећих загађивача на планети. Извори загађења из пољопривреде могу бити хемијски препарати, ђубрива, фекалије из сточних фарми, велике количине гасова са ефектима стаклене баште који се ослобађају на фармама итд. Ова загађење посебно су опасна по подземне и површинске воде и ваздух. Када, при томе концентришете производњу на једном месту и направите велики систем, добијате потенцијалне еколошке бомбе. Нарочито су опасне велике сточне фарме јер се концентрација штетних материја на једном месту драстично повећава. Осим фарми, велику опасност по животну средину представљају хемијски препарати који се користе за жаштиту од блести и штеточина јер су многи од њих опасни и по остали живи свет а неадекватном применом могу доспети и у воду за пиће или у храну за људе.

Посебан проблем представља повећање емисије штетних гасова који настају сагоревањем фосилних горива чија се примена повећава са повећаном применом механизације. Такође, не смемо заборавити ни повећање загађења услед транспорта са све већих удаљености услед потребе да се храна набавља на тржиштима много јефтинијим од локалних.



6. Неконтролисано увођење непроверених техологија

У циљу повећања приноса и профита, често се прибегава примени недовољно испитаних технологија попут ГМО. Оне не морају бити нужно лоше, али највећа опасност лежи у томе што још увек не постоје јасни докази о њиховој безопасности. Такође, увећава се и убрзава стварање нових хемијских препарата разних намена, чија примена може имати несагледиве последице по здравље људи и животну средину.



7. Хиперпродукција

Потенцирање што већих приноса неминовно мора доводити и до хипрепродукције појединих артикала у неким сезонама. Ово смањује цене ових производа и доводи до пропадања малих и економски слабијих пољопривредних произвођача чиме се нарушава конкуренција и ствара монопол на тржишту. Истовремено, долази до појаве већих количина отпада услед великих количина неискоришћене хране. Ово не само да представља опасност по животну средину, већ представља и чист губитак јер су производњу уложена знатна средства и рад. Сви поменути губици који настају услед хиперпродукције се на крају одражавају на цену производа, било кроз повећање цена које плаћају крајњи купци или кроз губитак профита малих произвођача који иначе имају тежи приступ тржишту и недовољно су финансијски јаки да би могли да амортизују јако ниске цене производа за разлику од великих система.



8. Јефтина храна условљава повећану гојазност

Доступност јефтине хране, неминовно доводи и до повећања гојазности услед сталног преједања. Осим тога, упоредо са падањем цена примарних производа падају и цене прерађевина које су посебно нездраве и изазивају гојазност али и многе друге здравствене проблеме. Ови поремећаји све нас коштају много. Директно, свака особа која пати од неких здравствених проблема изазваних неадекватном и неквалитетном исхраном, осим што губи на квалитету живота, има повећане трошкове лечења, потенцијално мању зараду услед немогућности рада због нарушеног здравља итд. А са друге стране, цело друштво посредно плаћа цех кроз финансирање лечења ових болести кроз здравствени систем али и услед смањења броја радног способних.



9. Профит испред здравља

Обзиром да производња хране, све више бива контролисана од стране великих мултинационалних компанија које пре свега брину о профиту, поставља се питање контроле квалитета и здравствене исправности хране. Пре свега, у светлу неких скорашњих афера у (нпр. афера са коњским месом у ЕУ) показало се да инсистирање на што јефтинијој храни може бити погубно по њен квалитет јер ће се сви трудити да максимално увећају свој профит, понекад не презајући ни од превара. Истовремено, велике мултинационалне компаније су довољно финансијски јаке да могу да издрже евентуалне казне или да чак лобирањем утичу на доношење по њих повољних закона без обзира на штету коју би могли да имају сами потрошачи.



10. Све веће коришћење прерађене хране у исхрани

Овакав систем производње хране довео је до тога да прерађена храна, која је пуна неквалитетних сировина, адитива и зачина буде много јефитнија и приступачнија односу на квалитетну свежу храну. При томе је и издашнија у погледу количина које добијете за исте новце. Оваква храна, иако евидентно штетна по здравље, многима од нас представља први избор приликом куповине, што је и разумљиво у данашње време када сви гледамо да уштедимо што више. Међутим, последице њеног конзумирања су несагледиве и на крају коштају много више од разлике коју би платити да смо се одлучили за квалитетнију и здравију храну.



Шта нам је чинити?

Ок, јефтина храна ипак није тако повољна како се чини! Само ће неки трошкови доћи на наплату у другачијем облику, а неки ће остати нашим потомцима да их плате. Овакав систем производње хране, дугорочно је јако лош по све нас, и неопходно је нешто променити. Ово наравно не значи, да треба уништити велике системе или се вратити у средњи век по питању пољопривредне производње, али неопходно је одустајање од концепта сталне интензификације производње јер он очигледно са собом носи много тога лошег. Финансијска вредност неких последица се не може чак ни наслутити а камоли израчунати а на крају ћемо је плаћати сви. Све у свему, постојећи систем производње хране је неодржив јер води ка погоршању здравља људи, уништавању села и малих пољопривредних произвођача и даљем убрзаном уништавању животне средине. Такође, он неминовно води ка потпуној монополизацији тржишта хране од стране великх мултинационалних компанија. Уколико се то деси, не би требали да очекујемо да би се ниске цене хране још дуго задржале, јер би компаније желеле да уновче свој положај.

Иако је за значајније промене на глобалном нивоу потребно укључивање целокупног друштва, на челу са државама, ипак постоје ствари које ви сами можете урадити. Оне можда неће променити свет али вама могу учинити живот квалитетнијим.



1. Едукујте се

Учите о храни, њеном квалитету, начину гајења и прераде, саставу итд. Едукујте се, немојте дозволити да вам трговци и рекламе говоре шта је добро за вас. У данашње време када је интернет постао наша свакодневница, информације су лако доступне. Пратите дешавања везана за безбедност и квалитет хране. Експериментишите у кухињи, пробајте нова јела, додајте нове зачине. Ово не значи да морате да трошите превише енергије, новца и времена, али покушајте да сазнате довољно да знате шта једете.



2. Мењајте навике

Промените своје навике у вези са врстом хране коју једете и начинима на које је припремате. Избегавајте прерађевине колико год можете. Једите што више свеже хране, воћа, поврћа, меса итд. Спремајте себи храну код куће, избегавајте брзу храну и ресторане. Уколико сте у могућности пређите на органску храну.



3. Производите сопствену храну

Уколико сте у могућности производите храну за своје потребе, макар то била и баштица иза куће или зачинско биље на тераси. Одвојите времена да припремите нешто зимнице, по старим рецептима наших бака и мајки, у којима неће бити адитива и конзерванаса. На овај начин много ћете боље упознати храну коју једете али ћете се и осећати боље због сваког малог успеха који постигнете.



4. Купујте храну од познатих

Колико год је то могуће, купујте храну директно од произвођача које познајете и у које сте сигурни да вас неће преварити или вам увалити нешто нездраво.



5. Смањите порције

Смањите количину хране коју поједете у корист њеног квалитета. Када смањите количину, разлику у новцу потрошите да купите квалитетније намирнице. Осим што ћете јести квалитетније, добро је и за вашу линију али и за целокупно здравље.

Надам се да сам успео барем делимично да вас упутим у скривене трошкове које заправо крије ниска цена хране на рафовима. Такође, надам се да ће вас овај текст заинтригирати да сами истражујете ову тему и друге теме везане за производњу хране.







Текст преузет са http://agroavantura.wordpress.com/